PSIHOLOGINJA: EMIRA MEŠANOVIĆ

Pilotiranje haosom

18.05.2016 - 09:21 | Praktična žena >> Kolumne
Autor: Emira MEŠANOVIĆ (Beograd), Foto: Tijana Popadić privatna arhiva

Pilotiranje haosom

Iako se čini da svi razumijemo šta znači pravo na izbor, uvijek će postojati ona opredjeljenja koja su u širem društvenom kontekstu prešutno neprihvatljiva ili barem nedovoljno shvatljiva. Žene su se danas oslobodile nekih tradicionalnih uloga, ali kada je u pitanju majčinstvo, taj izbor je i dalje prividan, a reproduktivna funkcija žene se i dalje podrazumijeva. Očekuje se da žena rađa i odgaja djecu.

Roditeljstvo postaje sve komplikovanije. Majčinstvo je pilotiranje haosom. Na kraju dana se od nas očekuje da se bezbjedno prizemljimo, dok mi ustvari maštamo o uključivanju autopilota, iskakanju s padobranom da bismo makar na trenutak, negdje u tišini, lebdjele same. Iako je dovoljan taj jedan trenutak nasamo da opet poželimo da uzletimo, mnoge žene nisu spremne na taj životni rollercoaster.

Ni jedna od nas, makar indirektno, nije pošteđena pritiska da se deklariše kao nečija supruga ili majka. Društvo je oblikovalo specifična očekivanja koja se temelje na porodici kao osnovnoj gradivnoj jedinici društva, tako da su čak i one žene koje se ostvare kao majke stalno pod pritiskom da ocjenjuju svoju podobnost i doprinos porodici kroz odgoj djece. Ovaj pritisak najviše škodi ženama koje se iz medicinskih razloga ne mogu ostvariti kao majke i onda bivaju kategorisane kao nerotkinje i to nepravedno postane dio njihovog identiteta. Ipak, žene koje vlastitim izborom ne žele biti majke društvo ponajviše osuđuje i to smatra sebičnim izborom. Budući da smatram da je takav stav za ženu jednako relevantan i legitiman životni izbor kao i biti majka, razgovarala sam s Tijanom, preduzetnicom u oblasti društvenih medija i menadžericom www.trcanje.rs, koja u ovom momentu ne želi da ima vlastitu djecu.

Tijana sa svojom životnom filozofijom ruši stereotipnu sliku života na Balkanu, jer vjeruje da može da živi život koji za nju ima smisla i koji je vrijedan življenja. Svakodnevno se, međutim, nosi s pitanjima koja sam joj i ja postavila. 

Partner?

Tijana: Moj partner ne razume famu vezanu za ovo pitanje. Jedna od prvih priča koju sam imala s njim, nekoliko dana pre nego što je to i postao, bila je upravo na tu temu i oboje smo bili privučeni činjenicom da uopšte ne želimo decu u tridesetim. Nismo isključili tu opciju, ali nije nam bila presudna da se spojimo.

Ljubav?

Tijana: Ljubav, s druge strane, boji moj život veoma vibrantnim bojama. U partnerstvo verujem i znam da sam našla osobu uz koju ću moći da rastem. Ne želimo brak, ali ako budemo napravili neku vrstu rituala, biće vezan za nas i važan nama.

Biološki sat?

Tijana: Na Balkanu biološki sat kasni nekih tri do pet godina parovima koji su se ipak želeli skrasiti. Razlog tome je da smo se svi kasnije osamostaljivali, kasnije nalazili plaćene poslove, iznajmljivali ili kupovali stanove na kredit, a srećni nasleđivali.

Koliko često te pitaju zašto nemaš djecu?

Tijana: To pitanje je sve češće na dnevnom redu, a moj stav po pitanju dece je dosta varirao. Moja pozicija nije neka tvrdo zacrtana i nepromenjiva, odražava trenutni osećaj, a kada kažem trenutni, mislim na poslednjih pet do šest godina. Volela bih da me ljudi ne vide kao neku tvrdu, licemernu i nesrećnu ženu. Čak i taj izraz mi je nekako stran: nemanje deteta. Sve podrazumeva da se dete podrazumeva, a ja ga negiram. Pre neki dan potpuna neznanka me je ubeđivala da je paket koji uključuje posao, muža i dete ispravan i predivan. Mislim, zar to nisu intimne stvari? Ili ljudi zaista ne osećaju kada kulturni obrazac radi kroz njih? Odluka da se pravi dete i odgaja čitav jedan budući svemir potencijala je užasno važna i neopisivo lična.

Porodica s djecom i bez djece?

Tijana: Porodicu vidim kao zajednicu ljudi koji biraju da žive i rastu zajedno. Smisao porodice je podrška i sredina u kojoj se raste. To šta u njoj raste ne mora da bude dete. Moja porodica su moji roditelji, sestra, partner, tetka i najbolji prijatelji. I verujem da bismo bili mnogo srećnija civilizacija da i decu odgajamo u velikim zajednicama. Mnogo je više strpljenja, ljubavi i mudrosti u takvoj sredini nego sa dva neispavana i izmučena roditelja. Deca jesu najčešći motiv, i priznajem, jak osnov da porodica opstane. Jeziv je u isto vreme, jer ako je sve drugo nestalo, tužno je da deca budu ta poslednja nit. Priča koja se iznova ponavlja oko mene je da su se partneri udaljili, ohladili, svađali, neki rastali, a drugi ostali u mrtvim vezama zarad dece. Biram da ne doživim ovaj scenario.

Da li preispituješ svoju odluku?

Tijana: Često. Jako sam radoznala i na fenomenološkom nivou želela bih da probam sve. Ne brkam to s majčinskim instinktom, jer kada se nešto iskusi, nema nazad. Majčinstvo je jedina uloga gde nema opcije da se kaže ovo nije za mene. To je tabu tema koja se nikada ne pokreće. Kako da pitaš nekoga da li se kaje što je rodila dete? Naravno da ne. I ako da – naravno da ne. Mene ta konačnost plaši. Mada osećam da nije primarni motiv za moje nemanje deteta.

Ono u šta čvrsto verujem je da nam se ništa veliko i važno u životu neće desiti ako ga ne prizovemo, pa onda i stvorimo. Po toj logici, ne očekujem da ću imati decu, jer ih naprosto nikada ne prizivam u svoj život.

Budućnost?

Tijana: Ja zapravo samo bivam na isti način kao što sam i bivala, a drugi reaguju na moje godine i bračni status. Društvo nas pritišće. Sve. Bez izuzetka. Obrazac se nameće. Svaka odluka doneta iskreno i iz srca je dobra za osobu koja je donosi. Kad su svi zadovoljni svojim izborima, onda ih se tuđi naprosto ne tiču.

Nakon razgovora s Tijanom razmišljam o tome koliko je neutemeljeno da se po automatizmu toliko pozitivnih atributa pripisuje isključivo majkama. Žene na nebrojeno mnogo humanih načina doprinose svijetu u kojem živimo. Majčinstvo je samo jedan od njih, ponekad i privilegovan, ali ne neminovno i najvažniji. 

Piše: Emira Mešanović