DEVET GODINA OD SMRTI MUŽA PROGOVORILA LUISOVA SUPRUGA: Evo kako ona danas izgleda, BILA JE SOCIJALNI SLUČAJ (FOTO)

01.08.2020 - 15:29 | Show
 

Navršeno je devet godina od kada je preminula muzička legenda, Ljubiša Stojanović Luis. Pjevač je nastradao u saobraćajnoj nesreći 31. jula 2011. godine. Luisova supruga, Silvana Sojnić tada je morala da se suoči sa velikim gubitkom, ali i da se prilagodi novoj ulozi samohrane majke.

Silvana iz braka sa pevačem ima troje Andreja, Sergeja i najmlađu kćerkicu Elu. Djeca su bez očinske figure ostala veoma rano, a sve što je Silvanu kasnije čekalo, bila je prava borba.

-Ja se sad ježim kad treba da se vratim tamo. Kad bi trebalo da napišem sve, ne znam kako bi to izgledalo, niti bih znala šta, gde i kako. Mi smo živeli jedan potpuno normalan život, nismo imali nikakve skandale, neko bi rekao da smo živjeli savršeno. On je bio vanzemaljac, on je imao taj nivo svesti, poimao je život, kakva je bila njegova filozofija, kako je on živeo. U ženi uvek postoji neki momenat kad ona želi da promeni nešto kod svog čovjeka, ali kad počne da ga menja, počinje da ga gubi. Ja sam njega prihvatila takvog kakav jeste. To su neke tako glupe stvari. Sad kad se setim iz ove perspektive, to je bilo tako benigno, a ja o tome sad razmišljam. – rekla je Luisova supruga u jednom intervjuu.

– Sad kad slušam nečiju tužnu priču o dečku ili o mužu, razmšljam koliko je to nebitno, koliko je bitno da je on tu, da je uz tebe, da je uz tvoju djecu, da djeca imaju oca, da imaš podršku, nije važno šta je on tog momenta rekao, uradio, ili nije čuo šta si ti pomislila. Nakon njegovog odlaska, ja sam tek poslije treće godine od njegovog odlaska sklonila njegov peškir, njegovu četkicu za zube, jer mi je prijateljica rekla da to prelazi u patologiju. Ali, ja nisam bila spremna za to. Ja sam mislila, kad sklonim njegov peškir, to znači da se on ne vraća. Meni je i to bila neka podrška. Kad god je trebalo da idem negdje, nešto da rješavam ja sam uzimala njegov parfem, naprskam se, da ga osjetim kad god se okrenem jer ja onda znam da je on tu i da ću to da prevaziđem, lakše, brže i bolje. Meni je to tog momenta bila slamka za koju sam se držala – ispričala je tada Silvana za “Alo”.

ljubisa-stojanovic-luis-16-1000x0

U trenutku svog najvećeg gubitka, Luisova supruga morala je prije svega da bude majka, a bol i emocije stigle su je tek kasnije.

-Nisam prošla taj proces žaljenja. To sam tek sad osvijestila, meni je mama preminula, nisam se ni okrenula, i tad sam otvorila pandorinu kutiju, krenulo je da izlazi sve, sve što sam sa Ljubišom potisnula, jer sam tad morala da idem naprijed. Mi smo 4. avgusta obavili sahranu, a moja dejca su prvog septembra krenula u školu, neko u školu, neko u vrtić i ja sam samo nastavila da „jašem“. Gdje ja stadoh ti produži, ali ja sama, odvozi, dovozi, razvozi, škola, vrtić, sport, engleski, to je ozbiljna logistika za jednu ženu. A da ne pričam da sam potpuno stala s mojim poslom, jer nisam mogla da ga vodim, jer bi onda trpela djeca. Ostala sam u dugovima, kreditima, održavanjima, njegov auto, moj auto, auto na lizingu. Neko ti tek tako izvuče tlo pod nogama, a to samo život umije, da napravi takav scenario. Ti ostaneš ni gore, ni dole, dok se tu snađeš. Nemaš svijest o tome, ne znaš da je on otišao, da neće da se vrati nikada. Onda u tih prvih godinu dana polako spoznaješ, meni je trebalo i duže.

Ti naši običaji su toliko dobri, okupiraju ti pažnju i svijest, imaš 7 dana, pa 40 dana, ja sam fokusirana, treba da organizujem popa, treba ovo, treba ono. To je ogromna trauma za organizam, ali baviš se nečim, rešavaš, organizuješ to 40 dana, pa šest mjeseci, pa godinu dana, i onda tako godina prođe u rešavanju tih stvari i da tebi malo vremena da udahneš vazduha. Ali meni je to mnogo brzo prošlo, nisam imala vremena da udahnem jer su me deca preokupirala, ja tu pauzu nisam imala. Onda kad je prošla prva godina, spomenik i sve to, kad sam sve rešila i završila, pa kad sam se okrenula i kad sam vidjela koliki komad puta sam odvalila sama, onda sam rekla sebi: „Hajde sad malo da zakočiš jer ako nastaviš ovako ostadoše ti djeca siročad“. Nisam mogla da postignem sve, onda sam polako neke stvari skidala. A da ne pričam o finansijskom momentu, to više veze s mozgom nije imalo. Išlo je to još nekako, ali ne možeš da proizvedeš toliko novca.

99585-ljubisa-stojanovic-luis-i-silvana-foto-ivan-dobricic-161610346-sq-s

Ipak, tek dvije godine nakon Luisove smrti, Silvana ostaje potpuno nemoćna pred finansijskim problemima koji su je snašli.

-Tako je teklo do 2013. kad sam shvatila da ja pozajmljujem pare da bih isplatila plate u mom poslu, onda sam to stavila na čekanje. To je bio bio oktobar 2013. kad sam ja ostala bez ikakvih primanja, nemam ništa. Imam troje djece, dugova do guše, kredite, lizing, auto kome ističe registracija… Ja sam ostala i bez auta u jednom momentu. Četiri mjeseca pred kraj 2012. sam vozila neregristovan auto, nisam imala za registraciju, vozila sam „krajslera“ identičnog onom u kom je on nastradao.

– To je bio jedan period, kad sam se osvestila, a za to mi je dugo trebalo, i shvatila da sam socijalni slučaj. Znaš koliko je to teško? Uvek je to neko drugi. Nisam imala primanja, slala mi je sestra, kuma, moji roditelji, koliko su mogli, kako naiđem negdje na nekog poznatog oni mi daju neki novac za decu i ja sam od toga živela, faktički. To nikome nisam pričala. Sad mogu da pričam jer sam to prevazišla, sad sam dobro, sad sam u potpunom plusu. Onda sam tražila pomoć od države, taj dečiji dodatak. Dobila sam dečiji dodatak koji je za troje djece tada bio 9.900 dinara. Sa tim parama nisam znala da li mogu da živim tri dana. Plaćala sam samo ono što je nužno, banka me je jurila. Zvali su me svaki dan, ja sam im rekla: „Ja se stvarno ne bahatim, nije da ja ne plaćam zato što neću, ja nemam da vam platim. Ja dobijam novac i imam opciju da od tog novca ili nahranim djecu ili da dam vama ratu za kredit. Izvinite, ja biram da hranim djecu, a vi po službenoj dužnosti radite šta morate“.

Razvlačili smo to, uspjela sam na kraju da isplatim taj dug na rate. U suštini sam bila socijalni slučaj godinu dana, onda su mi sledjeće godine ukinuli i taj dečiji dodatak. Od 2011. do 2013. dok nisam zaključala vrtić ja sam bila u tom nekom emotivnom procesu, tugovanju, u vakumu, ali kad sam zaključala firmu onda sam dobila drugi dio, iz tog emotivnog prešla sam u egzistenicijalno, morala sam da nađem način kako da prehranim porodicu. U tom trenutku razmišljala kako da pobegnem što dalje odavde. Bila spremna da odem negdje u šumu sa svojom djecom, jer više nisam znala šta pre da “hendlujem”. Ja uopšte ne znam kako sam preživjela. – rekla je za “Blic”.

gdvk9lmahr0cdovl29jzg4uzxuvaw1hz2vzl3b1bhnjbxmvtnpjn01eqv8vmjkxzjc5ndcwzdy2mtgznmqwodrkntcznduxyjg2nzguanblz5gtas0djgcbaae

A onda se za suprugu pokojnog Luisa sve promijenilo 2015. godine.

Ja sam tako živjela do 2015. godine. Onda je grad dao subvencije za predškolske ustanove, tada se desio potpuni prekret kod mene. Fokusirala sam se na posao, vrtić i predškolska ustanova su tad bili u blokadi, ali ja sam pozajmila pare i odblokirala sve to ponovo i uključila struju u vrtić. Ja sam upisivala djecu u vrtić, a unutra mi je bila isključena struja, to niko nije znao. Sada sam neko ko ima privatnu predškolsku ustanovu, ko ima preko stotinu dece upisane, potpuno sam zadovoljna time kako radim, kako živim, ne bahatim se, živim kao svako normalan, ulažem non-stop u posao, mada ja to ne shvatam kao posao jer sam ja to cijeli život željela. Cijeli život sam željela da se bavim djecom, oni su jedna energija koja te crpi, ali te i puni. Ja sam jedna zadovoljna žena, djeca su mi super, to sve naravno može bolje, ja stalno pričam, ali trudim se da ih ne sputavam, želim da budu potpuno svoji. U tom smislu sam zadovoljna potpuno, prošla sam jedan dug period od 8 godina, to je put od sto milja.

silvana-stojnic-ljubisa-stojanovic-luis-ataimages-1140x815-1

Kad život ovako dovede čovjeka do ovakve neke tačke, doživiš toliko spoznaja, uvida, transformacija, to ne može rečima da se opiše, ne mogu to sve da prepričam. Puštam da mi se život dogodi, kao što i djecu ne želim da kalupim, sapleteš se, padneš, pa šta, kad sam ustala posle onoga ne znam poslije čega ne bi. Što sam više takva da pustim i dopustim, tako sve laganije teče. Kroz sve te faze koje sam prošla, ja ne znam kako još ne pužem. Ali sada kapiram Ljubišu, jer je on ovako živeo, pustio da mu se život dogodi. On ode ujutru, kaže ide negde, a kad se čujemo on na pedesetoj strani, vrati se sa pijace sa pet kila jabuka, kaže: „Dali mi ljudi, što da im ne učinim, da im krene dan“, oni mu uvale, ali on je tako živeo. Ja sada tako živim. Moj otac je pet godina stariji od Ljubiše, on će da ode sa ovog sveta, a sagledao život nije iz druge perspektive. Ljubiša je stvarno bio jedinstven, autentičan i poseban. Sad kad pričam o njemu nemam tugu i težinu, jer pričam o figuri koja će još dugo da postoji i traje – završila je ovim riječima svoju potresnu ispovest Silvana.

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA - Portal Novi.ba zadržava pravo da obriše neprimjereni dio ili cijeli komentar bez najave i objašnjenja. Mišljenja iznešena u komentarima nisu stavovi redakcije web portala Novi.ba!

Sponsored by Luponmedia